Izvor: 24sata
Bliži se manifestacija Mokranjčevi dani koja će ove godine biti održana u novom terminu, od 23. do 29. septembra u Negotinu, odnosno počeće prve subote po okončanju tradicionalnog Negotinskog vašara.
Natpevavanje horova, kruna festivala Mokranjčevi dani, program koji se tradicionalno priređuje prve festivalske večeri, okupiće 23. septembra 2017. u Domu kulture „Stevan Mokranjac“ u Negotinu, renomirane horove iz Srbije i okruženja. Za prestižnu nagradu, Statuetu Stevana Mokranjca, natpevavaće se Kamerni mešoviti hor Lola iz Sarajeva, Gradski mešoviti hor Abrašević iz Valjeva, Pevačko društvo Prepodobni Rafailo Banatski, Vokalni ansambl FORTISSIMO iz Burgasa u Bugarskoj i Mešoviti hor Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, a po ovogodišnjim propozicijama učesnici natpevavanja obavezni su da izvedu bar jednu kompoziciju Stevana Stojanovića Mokranjca.
Povodom ovog velikog događaja na kulturnoj mapi Srbije razgovarali smo sa Dunjom Deurić, umetničkim rukovodiocem i dirigentom Mešovitog hora AKUDUNS „Sonja Marinković“, prošlogodišnjim nosiocem najvišeg priznanja na ovom takmičenju.
Kada ste počeli da se bavite muzikom?
Prvi podstrek potekao je od roditelja, a potom i brata Damjana čijim sam stopama pošla i upisala osnovnu muzičku školu na odseku za klavir. Dalje školovanje nastavila sam u srednjoj muzičkoj školi, na teoretskom i odseku za solo pevanje, a potom, osetivši poriv da se razvijam u toj struci, pohađam i završavam osnovne i master studije na Akademiji umetnosti, odsek za muzičku pedagogiju. U toku studija sam se zainteresovala za horsku delatnost (posebno za polje istraživanja ljudskih glasova i njihovih mogućnosti), a ubrzo potom imala sam i sreću da upoznam profesorku Jasminu Nešković. Zahvaljujući njenom poverenju zvanično sam preuzela mesto umetničkog rukovodioca i dirigenta Mešovitog hora AKUDUNS „Sonja Marinković“ od januara 2015.
Kako izgleda „razvojni put“ dirigenta u Srbiji danas? Da li postoje uslovi za razvoj horske muzike, za „cvetanje“ dirigenata?
Kad je reč o uslovima materijalne prirode, oni su neizbežni i činjenica je – uvek prepreka. Nekoliko decenija vladalo je zatišje na polju horske muzike na ovim prostorima i ona je odnegovana samo zahvaljujući onima koji su videli neki viši smisao i nisu dozvolili da ih sputaju stvari tehničke prirode. Dirigent je osoba koja nosi sa sobom mnoga zaduženja i odricanja, a koja se prirodno nameću u radu sa ljudima. Smatram da, bez obzira na prepreke, ni hor ni dirigent ne mogu „uvenuti“ dokle god u radu postoji posvećenost i istrajnost i da vreme horske muzike u Srbiji tek dolazi. Posebno me raduje osnivanje „Horske asocijacije“ od strane maestre Tamare Adamov Petijević, koja će omogućiti saradnju dirigenata širom zemlje, kao i njihovih horova i, nadam se, češće okupljati ljubitelje horske muzike.
Vaš hor nizao je velike uspehe poslednjih godinu dana. Recite nam nešto više o tome?
Odmah nakon Mokranjčevih dana počeli smo sa pripremama za internacionalni festival u Prijedoru, iz kog smo se vratili sa nagradom za najbolji scenski nastup i internacionalni festival „Anton Brukner“ u Lincu, koji je održan u junu ove godine, a u okviru organizacije Interkultura. U Lincu smo osvojili srebrnu nagradu u kategoriji duhovne muzike i zlatno odličje u kategoriji kamernih horova. Zlatnom plaketom smo se kvalifikovali za desetu po redu Horsku olimpijadu, koja se održava u Južnoj Africi 2018. godine. U pitanju je najveći horski festival na svetu, koji na svake dve godine okupi veliki broj učesnika iz celog sveta, a pored takmičarskog dela nudi i veliki broj kvalitetnih muzičkih radionica. Posvećeno se pripremamo za ovaj događaj i sigurni smo da će to biti posebno iskustvo.
Kao prošlogodišnji pobednici na Mokranjčevim danima ove godine nastupate sa celovečernjim programom. Da li je hor rasterećen jer nema takmičarskog pritiska ili je, pak, dužina programa koji pripremate takođe izazov, samo druge vrste?
Ove godine nastupamo sa celovečernjim programom, a odlučila sam da to budu Mokranjčeve kompozicije koje su retko izvođene, poput „Mađarskih narodnih pesama“, „Rumuskih pesama“, dve turske pesme – „Ne đizelsin“ i „Mekam“ itd. Program jeste zahtevan i pritisak postoji, ali više u vidu ushićenja što imamo priliku i čast da ponovo nastupimo u Mokranjčevom rodnom gradu i u okviru najprestižnijeg domaćeg horskog festivala.
Recite nam nešto o pevačima s kojima radite – da li je reč o studentima Muzičke akademije, amaterima…
Okosnicu hora čine aktuelni studenti Univerziteta u Novom Sadu, ali i bivši studenti i profesori. U pitanju su pevači amateri različitih struka (biolozi, filolozi, stomatolozi, pravnici itd) koje okuplja ljubav prema pevanju, druženju i zajedničkom muziciranju, a u ekipi imamo i stručnu podršku od strane jednog muzičkog pedagoga, Agneš Melegi. Pored talenta za sopstvenu struku, svako od njih poseduje posebnu muzikalnost, a njihovo angažovanje i posvećenost ne prestaju da me fasciniraju i dodatno motivišu. U pitanju je jedna kreativna grupa ljudi, koja iz dana u dan postaje sve bolji tim i sa kojom je uživanje raditi.
Kako birate program, da li poštujete neka žanrovska ograničenja, ili uživate punu kreativnu slobodu?
Mahom su u pitanju originalno komponovane a cappella horske kompozicije. S obzirom na to da smo aktivni na festivalima takmičarskog tipa, često se susrećemo sa programskim ograničenjima koja zahtevaju raznovrsnost u repertoaru (stilski različita dela iz raznih epoha) i određeni nivo umetničkog kvalieta. Zbog toga na repertoaru podjednako negujemo i svetovne i duhovne kompozicije domaćih i stranih autora, od madrigala iz 16. veka do modernog horskog stvaralaštva. Pažljivo pratim dešavanja na svetskoj horskoj sceni i trudim se da budemo što više u koraku sa njom. U pitanju je hor koji još uvek traga za „svojim zvukom“, tako da smo skloni eksperimentisanju, ali trudim se da u „zajedničkom odrastanju“ odnegujem i opštu horsku kulturu kod svojih pevača.
Koliko je teško baviti se muzikom danas?
Svakako je veliki izazov, ali zavisi od filozofije i očekivanja. Stremim ka tome da pronađem pristup muzici koji će otresti sa sebe ruho proizvodne industrije i materijalizacije i konačno je videti i doživeti isključivo u njenom pra-obliku, čulnom i apstraktnom, kakva i jeste.
Šta biste izdvojili kao zamišljeni cilj svoje karijere dirigenta?
Ništa više od ovoga sada, da svojim radom okupim ljude koji uživaju u zajedničkom stvaranju i da budemo zadovoljni procesom podjednako koliko i rezultatom. Smatram da nema kraja učenju i da je važno da svakodnevno težimo ka tome da budemo najbolja verzija sebe.
Comments